Transplantacija organa – sve o proceduri: Pulmo Sleep Eliksir✓

Transplantacija organa je medicinska procedura koja podrazumeva zamenu nefunkcionalnog (bolesnog, obolelog) organa novim, i to putem invazivne, hirurške intervencije. 

Praksa je da se ovako teške i zahtevne procedure izvode kod životno ugroženih pacijenata, ali su zastupljene i u cilju poboljšanja osnovnog kvaliteta života i životnih funkcija kod ljudi koji pate od hroničnih bolesti, a mogu se tretirati i lečiti na ovaj način.

Šta sve podrazumeva transplantacija organa?

Transplantacija organa je svojevrsni načen lečenja pacijenata presađivanjem tkiva i organa (“kalema” ili transplantanta) uzimajući u obzir uspešno formiranje zigota (nakon implantacije ili unošenja stranog genetičkog materijala treba da se potvrdi formiranje simbioze, zajendištva, prihvatanja). Stoga uspešan transplatacioni zahtev umnogome zavisi od poznavanja imunogenetičke konstitucije donora i recipijenta.

Ko je najbolji dokaz neprihvaćenog tkiva u telu pacijenta?

Najbolji pokazatelj toga na koji način telo jednog pacijenta (ali i zdrave osobe) može da reaguje na “strano tkivo” jesu tumori. Tumori su kancerozne, bolesne tvorevine na tkivu svog nositelja. Oni narušavaju integritet celog organizma i “ne slušaju” telo, van kontrole su.

Kategorizacija transplantacije organa

Nijedna transplantacija organa nije ista, ne sprovodi se na identične načine i ne obavljaju je jedni te isti lekari. Zapravo, u medicinskoj praksi se primjenjuje više oblika i obima presađivanja. Svi oni se mogu svesti na četiri osnovne kategorije.

1. Autotransplantacija

Autotansplantacija predstavlja praksu presađivanja organa tokom koje se tkiva sa jednog dela tela prebacuju na drugi deo tela, jedne iste osobe. Ovakva transplantacia organa i tkiva obično se koristi kada su u pitanju hronične rane nastale oboljenjem perifernih krvnih sudova, opekotina, dijabetesa, trauma koje zahvataju kožu i pokožno tkivo. 

Najčešće se radi autotransplantacija kože, kosti i krvnih žila. Produkt ovog zahvata naziva se autotransplantat.

1. Izotransplantacija

Izotransplantacija podrazumijeva zahvat pri kojem se transplantat (uzeto tkivo) prenosi genetički identičnim organizmima (jednojajčanim blizancima). Produkt ovog zahvata naziva se izotransplantat.

1. Alotransplantacija

Alotransplantacija se obavlja između genetički (ne)srodnih (ili manje srodnih) jedinki iste vrste organizama. Na primer, to su i najčešći tipovi presađivanja organa – sa jednog čoveka na drugog, koji mogu ali i ne moraju biti u srodstvu. Produkt ovog zahvata naziva se alotransplantat.

1. Ksenotransplantacija

Ksenotransplantacija je takva operacija u kojoj se tkivo ili organ individue jedne biološke vrste presađuje pripadniku neke druge vrste. Produkt ovog zahvata naziva se ksenotransplantat. Za sada, transplantacija organa sa jedne na drugu vrstu samo je u formi hipoteze, jer mnogi naučnici smatraju neetičkim koristiti životinje kao fabrike za uzgoj ljudskih organa.

Genetski modifikovani organi svinja sa „ugrađenim” ljudskim genima, mogli bi se presađivati kod ljudi, pošto se na organe potencijalnih ljudskih donora često čeka godinama. To se posebno odnosi na presađivanje srca, bubrega, jetre.

Šta je tu potencijalno moralno sporno?

Neki naučnici smatraju da stvaranje “himera”, to jest organizama koji nisu pripadnici samo jedne vrste (u ovom slučaju svinje sa ljudskim organima) narušava ljudsko dostojanstvo. Takođe kreiranjem himera otvara se mogućnost da se kasnije u budućnosti stvore životinje sa ljudskom svešću, to nas suočava sa nepredvidivim posledicama ako himere izađu u duvljinu.

1. Domino transplantacija

Domino transplantacija se obavlja kod ljudi koji imaju ozbiljnijih zdravstevnih problema, i kada je potrebno zameniti ceo organ (oba plućna krila, na primer, u slučajevima cistične fibroze). Još jedna osobina domino transplantacije organa jeste ta što su donori organa u ovom slučaju mahom preminule osobe (sa ili bez donorske kartice).

Kako funkcioniše presađivanje organa?

Organi se moraju izvaditi ubrzo nakon otvaranja pacijenta (ili nakon kratkog vremena od proglašenja moždane smrti), i veoma brzo se moraju “presaditi”. Međutim, zahvaljujući naprednoj tehnologiji, svi organi mogu da izdrže mnogo duže u posebnim uslovima, i to:

• srce i pluća najduže 6 sati
• pankreas 12 časova
• etra manje od 24 časa
• rožnjače nekoliko dana
• srčani zalisici, vene, kosti, koža i po nekoliko meseci

Kako izgleda priprema za transplantaciju organa?

Priprema na korak kao što je transplantacija organa odnosi se na pretransplantacijska ispitivanja ili pretransplantacijsku obradu tkiva. U nastavku teksta naučićemo odgovore na neka od najčešće postavljanih pitanja u vezi sa prirpemom za presađivanje organa.

Cilj svih ispitivanja predviđenih programom pripreme je otkrivanje faktora rizika koji predstavljaju relativnu kontraindikaciju jer mogu ugroziti kratkoročni i dugoročni ishod transplantacije.

Koji su preduslovi za transplantaciju?

Verovatno jedan od najvećih preduslova za sprovođenje transplantacije jeste lista čekanja, pored pronalaženja adekvtnog donora. Transplantacija organa je vid terapije koji mora biti dostupan svim pacijentima u terminalnom stadijumu bolesti.

Selekcija i evaluacija kandidata za transplantaciju je vremenski dugotrajan proces koji zahteva angažovanje i upornost, kako medicinskog osoblja, tako i pacijenata. Edukacija bolesnika je osnovni pokretač u tom procesu, stoga se savetuje da se ne izbegavaju i ne preskaču redovne kontrole i evidentiranja kada je to, sada već zakonom, propisano.

Koje su prepreke za transplantaciju?

Transplantacija organa se ne može sprovesti u slučajevima kada postoje apsolutne kontraindikacije za to, i tada se pacijent upućuje na dalju regulaciju smetnji:

1. Aktivna ishemijska bolest srca,
2. Teška kardiomiopatija,
3. Teška respiratorna insuficijencija,
4. Aktivna infekcija,
5. Dijagnostikovan kancer,
6. Ciroza i uznapredovala fibroza jetre,
7. Bolesti zavisnosti,
8. Aktivna pihoza ili drugi teško kontrolisani psihijatrijsko-psihološki poremećaji koji mogu otežavati saradnju sa pacijentom (demencija).

Koje se sve dijagnostičke ili terapijske procedure moraju sprovesti pre transplantacije?

Pre transplantacije organa potrebmo je uraditi temeljne laboratorijske testove i ispitivanja, kao što su: 

1. Krvna  grupa (testirana u dve laboratorije), 
2. KKS i biohemija, 
3. PT, PTT, INR i vreme krvavljenja, 
4. Serološke testove za B i C hepatitis i HIV virus,
5. Serološki test za CMV, EBV, VZV i HSV,
6. HLA tipizacija i PRA testovi testiranja obolelog tkiva se rade na svaka 3 meseca. Ako se predviđen period ne ispođtuje, pacijent se privremeno skida sa liste,
7. EKG i RTG pluća,
8. Kardiovaskularna evaluacija,
9. Ultrazvuk abdomena,
10. Eho i dopler pregled krvnih sudova ili MSCT angiografija,
11. Gastroskopija (sa eventualnom biopsijom),
12. Paratiroidni hormon.

Dodatna ispitivanja za osobe u reproduktivom periodu i kasnije:

1. PPD,
2. Kolonoskopija,
3. Ginekološka ispitivanja sa PAPA testom,
4. Mamografija,
5. PSA (za muškarce starije od 45 godina),
6. Imunoelektroforeza proteina (za starije od 60 godina i slučajeve anemije).

Koliko dugo važe ta ispitivanja?

Sva ispitivanja sprovođena u cilju evaluacie pacijenta za postupak kao što je presađivanje organa zakonski važe od 3 do 6 meseci. Ovaj vremenski period je određen u skladu sa zdravstvenim organizacijama i u cilju praćenja (napredovanja, stagnacije ili boljitka) bolesti.

Koje su faze transplantacije organa?

Svaka transplantacija organa obavlja se u tri, vremenski striktno podeljene faze, kako bi se pacijent pripremio, operisao i kasnije navikao na novi organ u telu. Te faze podrazumevaju: 

• Pretransplantacioni period, 
• Transplantacionu operaciju i 
• Posttransplantacioni period

1. Prvu, pretransplantacionu fazu presađivanja organa smo objasnili u delu o pripremi pacijenta za sam hirurški zahvat. To je period kada pacijentu biva dodeljen mesto na listi čekanja organa od potencijalnog donora i kada se sprovode sva potrebna istraživanja.
2. Druga faza je faza transplantacije organa koja se obavlja u totalnoj anesteziji. Operacija u proseku traje od 2 do 4 sata. Tada se vadi oboleli organ i na njegovo mesto se “povezuje” novi, zdravi organ. Transplantacija bubrega se obavlja “heterotopski” što znači da se zdrav bubreg ne postavlja na isto mesto gde je bio oboleli organ, već zauzima mesto  prednjem delu abdomena, u takozvanom “pelvisu”.

Transplantirana jetra, pluća ili srce, na primer, moraju se smestiti na isto mesto gde su, nekada, bili njihovi oboleli pandani. Ovo “postavljanje” organa na isto mesto naziva se ortopska transplantacija organa.

3. U trećoj fazi dolazi do posttransplantacionog praćenja pacijenta na potencijalna odbacivanja presađenog tkiva, razvoja infekcija i propisivanje imunosupresivne terapije i lekova. Osoba se generalno može polako vraćati ustaljenim obavezama i aktivnostima, s tim što se preporučuju česti odmori na svežem vazduhu i u prirodi.

Kada dolazi do “odbacivanja” organa?

Hiperakutno odbacivanje je retko a obično se dešava u toku par minuta ili sati od vaskularizacije (prokrvljavanja) tkiva, mada se može desiti i nakon nedelju dana od transplantacije. Leči se odstranjivanjem grafta.

Uspešno presađivanje organa moguće je samo u uslovima pune imunološke tolerantnosti pacijenta u osnosu na karakteristike transplantanta jer reakcije odbacivanja, koje nastaju zbog inkompatibilnosti (nepodudarnosti) tkiva davatelja i primatelja, počivaju na sistemu ćelijskog imuniteta.

Pojava, intenzitet i brzina odbacivanja zavise od antigene aktivnosti transplantata na osnovu čega se diferenciraju jaki i slabi, odnosno glavni i sporedni antigeni u geneološkim stablima.

Stoga, transplantaciona medicina zahteva posebnu edukaciju osoblja, specijalnu opremu i sveobuhvatno preoperativno i postoperativno nadgledanje pacijenta, kako bi se mogućnost odbacivanja organa svela na najmanju moguću meru.

Kada je prvi put izvedena transplantacija organa?

Prva transplantacija organa u svetu je urađena čak 1905. godine i to u Češkoj, kada je pacijentu presađena rožnjača. Pola veka kasnije, urađena je i prva transplantacija bubrega, 1954. godine, dok ne je novo srce prvi put dobio pacijent 1967. godine.

Kakva je situacija sa Srbijom?

Kada je u pitanju Srbija, prva transplantacija bubrega urađena je 1973. godine u Beogradu, a jetre 1995. godine. Iste te godine je na Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ presađeno prvo srce.

U Srbiji se presađivanje organa obavlja u četiri centra: Kliničkom centru Srbije, Kliničkom centru Vojvodine, Kliničkom centru Niš, Vojnomedicinskoj akademiji, kao i u Univerzitetskoj dečjoj klinici, u Tiršovoj ulici u Beogradu.

Zakon o presađivanju organa u Srbiji

U Srbiji je 2. avgusta 2018. godine na snagu stupio Zakon o presađivanju organa kojim je uvedena mogućnost davanja saglasnosti za doniranje organa u slučaju moždane smrti i to potpisivanjem donorske kartice. To znači da svi mi možemo biti potencijalni donori, ali pod uslovom da se za vreme života ta osoba nije otvoreno protivila donatorstvu, pod uslovom da se porodica složi ili da je donor imao donorsku karticu.