Imunosupresivni lekovi i njihova primena: Pulmo Sleep Eliksir✓

Imunosupresivni lekovi su tipovi lekova koji inhibiraju aktivnost imunog sistema odnosno imunološki odgovor. Najčešće se upotrebljavaju kod autoimunih bolesti, kao i lečenju upalnih procesa, ali im je najpoznatija svrha ipak kod prevencije odbacivanje novog organa u slučaju transplatacije. 

Lekovi koji suprimiraju ljudski imuni odgovor upotrebljavaju se u medicini više nego pola veka. Postoji širok spektar različitih imuosupresivnih lekova sa različitim mehanizmima delovanja. Najveći nedostatak ovih lekova za sve vreme korišćenja u medicini, jesu njihovi potencijalni i česti negativni efeketi odnosno teške nus pojave. 

Negativni efekti i posledice imunosupresivnih lekova mogu biti jako opasni, poput ozbiljnih trovanja. Ipak, tokom godina, imunosupresivi su jako napredovali, te su novije generacija lekova dosta bezbednije i unapređenije formule, koje u poređenju sa najstarijim lekovima značajno umanjuju mogućnost ozbiljnih posledica.

Naročito kada su u pitanju imunosupresivni lekovi, jako je bitno odabrati adekvatnu terapiju, koja će biti najdelotvornija i istovremeno imati najmanje štetnih efekata po druge delove organizma. U nastavku teksta, saznajte sve o imunosupresivima, šta su imunosupresivni lekovi za sprečavanje odbacivanje organa, čemu pomažu i koje su potencijalne opasnosti terapije istim. 

Imunosupresivi terapija – imunosupresivni lekovi za sprečavanje odbacivanja organa

Kao što smo napomenuli, imunosupresivi imaju široku upotrebu, naročito prilikom lečenja autoimunih bolesti, ali i u slučaju transplatacije organa. Transplatacija organa se uglavnom odnosi na transplataciju bubrega, srca, jetre i pluća, a cilj imunosupresiva je da spreči odbacivanje organizma primaoca novog organa. 

Postoje tri glavna cilja, odnosno namene, imunosupresiva prilikom transplatovanja:

1. Prevencija odbacivanja organa;
2. Smanjenje šanse za trovanje lekovima i njihova neželjena dejstva;
3. Smanjenje šanse za infekcije.

Idealni slučaj imunosupresivi terapije podrazumevao bi da se sva tri pomenuta cilja dostignu upotrebnom najmanjeg mogućeg broja lekova, u najmanjim dozama, koje uspešno omogućavaju efektno lečenje pacijenta i uspešnu transplataciju.

Imunosupresivni lekovi za sprečavanje odbacivanja organa u tri faze

Odbacivanje organa može se pojaviti u tri faze – hiperakutna, akutna i hronična, koje se tretiraju različitim agensima. Hiperakutna faza javlja se momentalno, odnosno u roku od nekoliko minmuta nakon transplatacije, a pažljivi odabir donora organa sprečava ovaj tip odbacivanja.

Druga opcija odbacivanja organa je akutno odbacivanje koje se pojavljuje 1 do 3 meseca nakon transplatacije, dok se termin hroničnog odbacivanja odnosi na manifestaciju koja se polako razvija, te postepeno uništava donirani organ i njegove funkcije. Razlog za hronično odbacivanje je najčešće hronična upala organa. 

Jedan od osnovnih ciljeva terapije imunosupresivima je da preventira akutne faze odbacivanja organa, koje se javljaju u roku od nekoliko dana od transplatacije. Indukciona terapija se upotrebljava tokom aktuelne transplatacije, i traje 7-10 dana nakon iste. 

U zavisnosti od brojnih faktora, od koji je faza odbacivanja samo jedan od njih, zavisiće i terapija imunosupresivima, prilikom odbacivanja organa te upotreba lekova kao što su ciklosporin, takrolimus, mikofenolna kiselina, daklizumab, baziliksimab, sirolimus, etanercept, infliksimab, leflunomid, everolimus, efalizumab, azatioprin ili metotreksat. 

Imunosupresivi terapija za autoimuna oboljenja

Još jedna upotreba imunosupresivnih lekova je u upotrebi autoimunih oboljenja, kao što su reumatodni artritis i upalne bolesti creva. Autoimune bolesti karakteriše stanje u kojem imuni sistem obolelog počinje da napada i uništavaća ćelije i organe unutar sopstvenog organa. 

Autoimuna bolest se javlja i razvija kada imunitet počinje pogrešno da prepoznaje sopstvene ćelije kao strane. Za razliku od slučaja kada imunosupresivni lekovi za sprečavanja odbacivanja organa deluju specifično na određeni organ ili regiju, u slučaju tretmana autoimunih bolesti obično se koristi široka imunosupresija. 

Imunosupresivi terapija za tretiranje reumatodnog artritisa, odobren je tretman koji se pokazao kao odličan ne samo za lečenje simptoma, već i usporavanje progresa bolesti. Terapija imunosupresivima koristi se i za tretiranje nekih oftamoloških problema kao što je uveitis odnosno upala oka. 

Iako u mnogim slučajevima korisna, upotreba imunosupresivnih agensa ne bi trebalo da se shvati olako. Za većinu pacijenata sa pomenutim oftamološkim problemom, lečenje se vrši kortikosteroidima. Međutim, ukoliko je pacijent alergičan na kortikosteroide, ili ukoliko je upala jača, imunosupresivi terapija može biti opcija. 

Koje su potencijalne opasnosti koje mogu izazvati imunosupresivni lekovi?

Ipak, mnogi lekari naročito oftamolozi, izbegavaju terapije imunosupresivnim lekovima, zbog svojih opasnih neželjenih dejstava. Budući da imunosupresivni lekovi oslabljuju imunski odgovor organizma, on je podležniji na gotovo sve bolesti, uključujućiu i maligne bolesti odnosno rak. 

Upravo je glavni problem terapije imunosupresivima taj što ovi lekovi potiskuju celokupni imuni sistem, ne samo određene delove istog, pa je njihov organizam značajno kompromitovan odnosno ugrožen. Prvi korak, zbog toga, pre uvođenja imunosupresivne terapije zahteva kompletnu analizu postojećeg stanja.

To uključuje kompletni laboratorijski nalaz, krvne slike, istorije bolesti, rendgen pluća i pulmološki pregled, kardiološki pregled, dopler krvnih sudova, pregled stolice i urino kulture, nivo šećera u krvi i brojna druga ispitivanja, koja će na osnovu dobijenih parametara dati odgovor na to da li je pacijent pogodan za ovaj vid terapije. 

Ovo naročito važi za lečenje drugih bolesti, poput onih oftamoloških, iako treba imati u vidu da se u ovom slučaju terapija imunosupresivima savetuje samo onda kada nema drugih opcija. 

Iako je terapija imunosupresivima značajno napredovala tehnologijom moderne medicine, i dalje sa sobom nosi brojne izazove, kao što je odnos između neželjenih efekata i potentnosti u prevenciji odbacivanja organa i lečenja oboljenja. 

Pacijenti koji su na terapiji imunosupresivnim lekovima, nazivaju se i „imunokompromitovanim bolesnicima“, jer je njihov imunološki sistem ugrožen, i pod konstantim rizikom od daljih komplikacija. Iako je ova terapija ponekad nužni proces lečenja, nosi potencijalne opasne nus pojave zbog kojih pacijenti treba da imaju u vidu da će im potencijalno biti potrebna posebna i dodatna nega. 

Ukoliko su vam potrebne usluge dodatne nege, u kućnim ili bolničkim uslovima oslonite sa na Eliksir Medical i angažujte profesionalce sa velikim iskustvom i znanjem, koji će razumeti specifičnost terapije svakog pacijenta, te pružati optimalnu, personalizovanu negu u skladu sa potrebama individue. 

Izvori: 

1. Zdanowicz, Martin. (2009). The Pharmacology of Immunosuppression. American journal of pharmaceutical education. 73.
2. Carnaham, M. C., & Goldstein, D. A. (1999). The Use of Immunosuppressive Drugs in Uveitis. Developments in Ophthalmology, 132–159.